Историја гимназије - Светозар Милетић - Контакт

Светозар Милетић
(22. фебруар 1826. - 04. фебруар 1901.)


Светозар Милетић је рођен у Мошорину, 22. фебруара 1826. године, као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. На крштењу је добио име Аврам, али је оно одмах промењено у Светозар.
Основну школу похађао је у родном месту и у Тителу, а потом се уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду, где је остало забележено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“. Материјално су га помагали богати и угледни Срби. По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) где се укључује у рад српске ђачке дружине. Они издају часопис „Српски соко“, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове.
По окончању школовања, прелази на студије у Пешту, 1848. године, где га затиче почетак бурних догађаја - грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу. Његове колеге га оптужују да је велеиздајник који жели да доведе Русе у Угарску, а како се тих дана Србима не гарантује безбедност у Пешти и Будиму, Милетић се враћа у Шајкашку.
Одмах по доласку одлази у Чуруг и Надаљ, где агитује против одласка Срба-Шајкаша на фронт у Италију. Народ га штити од хапшења, а он преко Карловаца одлази у Београд, где покушава да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако, започне опште српски устанак на Балкану. Српска влада, међутим, на ово није могла да пристане.
Милетић се враћа у Карловце где присуствује Мајској скупштини на којој је проглашена Српска Војводина, изабран српски војвода и извикан патријарх. Постаје члан Главног одбора, али га патријарх Рајачић шаље у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања, због његовог радикалног националног става. Двомесечни боравак није наишао на разумевање и подршку Хрвата, а Милетић се враћа у Војводину. Потпуно разочаран, одлази у Мошорин и више се не укључује активно у политичка збивања.
Студије окончава 1854. у Бечу, а потом једно време ради као судски пристав у Лугошу, да би 1856-1857. године отворио адвокатску канцеларију у Новом Саду.
У политички живот враћа се серијом текстова у Србском дневнику у којима разматра ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану. Најзначајнији текст који се у том периоду појавио и који је унео преокрет у српску политику је објављен под називом „На Туцин-дан 1860“.
Дана 20. марта 1861. године постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада.
Године 1861. настаје, под његовим руковођењем и Српска народна слободоумна странка – први организовани национални покрет код Срба у Хабсбуршкој монархији.
Године 1864. Милетић је веома ангажован и код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад.
Године 1866. покреће „Заставу“ – најзначајнији и најутицајнији дневни лист код Срба у Аустро-угарској, он је њен дугогодишњи уредник, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова.
Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата и поново је у борби са угарским властима. У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора. Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора.
Дана 5. јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. По изласку из затвора, неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест, затим, вратила у још жешћем облику. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот.

Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.

 

 

© 2007 Гимназија Светозар Милетић - Србобран